Kada se na magistrali iz pravca Novog Sada, Beograda, Kragujevca ili Niša nađete na blagom usponu od varošice Čajetina na severnim obroncima Zlatibora, pašće vam u oči neobičan prizor: zlatiborska površ koja kao da je u zagrljaju sa nebom. Postoji li to neka vrsta ljubavi između neba i ovog dela zemljine kugle, gde se sastaju mediteranska i kontinentalna klima? Ko je toj idili dao bajkovit naziv „ruža vetrova“? Kažu, „ruža vetrova“ je i lekovita – čitav prošli vek i dve decenije devetnaestog, od kako je Zlatibor i zvanično vazdušna banja, to se prepričava. Prisni zagrljaj mediteranske i kontinentalne klime ima svoje tragove samo desetak kilometara niže od Zlatibora, prema Užicu: na okomitim stenovitim stranama pored magistrale vidljivi su ostaci Panonskog mora kome je nekada zlatiborska površ bila kopno. Legenda čak kaže da su neimari, probijajući ručno, bez mehanizacije, put od Užica prema Zlatiboru, na jednom delu trase nazvane „velika okuka“, naišli na ogromne gvozdene alke za koje su vezivani brodovi.
To kazivanje prešlo je u legendu, jer tragovi gvozdenih alki ipak ne postoje. I plod su mašte. Struka, međutim, tvrdi da se ispod čitavog zlatiborskog masiva nalazi jezero. Ta tvrdnja se pokazala tačnom, budući da se bušotinama već stiglo do čiste i zdrave vode duboko u nedrima ove planine. Da li se tu „krije“ istina o lekovitosti Zlatibora? Da li je to bio razlog za gradnju elitnog hotela Palisad pre pola veka?
Čim kročite na Zlatibor, bilo iz pravca koji smo opisali ili sa druge, južne strane, od Podgorice, Herceg Novog, Budve ili Berana, bilo sa zapada od Sarajeva, Sokoca i Andrićgrada, pa valjda i od radosti, ne samo od lekovitog „sudara“ mediteranske i kontinentalne klime – pluća vam se rašire. Volja i mašta su ovde ujedinili prirodu i ljude u dve reči – visoki turizam. U centru planine je Hotel Palisad sa svojim objektima – restoranom „Zlatni bor“, Kongresnim centrom „Srbija“, fudbalskim i teniskim terenima. Gradili su ga, s ljubavlju, Užičani, a oplemenjivali, s ljubavlju, Zlatiborci. Vešto uklopljen u zlatiborski pejzaž, „opkoljen“ sa svih strana borovom šumom, namah izaziva uzdah:
Da, to je ta radost u carstvu belih borova o kojoj se decenijama priča i prepričava.